Постмиленијумска палестинска проза: могу ли мртви да говоре?

Палестинска књижевност, у свим фазама свог развоја, надилази улогу терапеутског средства, корективне мере или разгаљујућег периферног културног израза. Она представља егзистенцијалну потребу за потврдом постојања тела, духа и гласа, било живих било мртвих Палестинаца. Отпор и изгнанство су њени неизоставни топоси, који су последњих деценија, посебно од споразума у Ослу (1993), надограђени, а некад и замењени осећањем изолованости, отуђења и безнађа. Резигнираност због континуиране вишедеценијске окупације одражава се и на књижевне поступке, који су код постмиленијумских писаца модернизовани асоцијативним и дисконтинуираним приповедањем. Досадашњи прозни опус Аданије Шибли значајна је илустрација ове нове, постмиленијумске поетике, која својом фрагментарношћу у формалном и садржинском смислу одступа од претходних фаза (сазревања и зрелости) палестинске књижевности. Од посебног је значаја трећи роман А. Шибли Споредни детаљ, који је постављен у фокус овог рада. Њиме ауторка имплицитно указује на проблем одузимања гласа Палестинцима, односно на њихов статус субалтерна (подређеног), схваћеног као „позиције без идентитета“, како га је укратко дефинисала Г. Ч. Спивак. Тачније, уз помоћ „споредних“ детаља, Шибли у свој роман уграђује питање о могућности да мртви Палестинци говоре, на које одговара литераризацијом фактичке грађе, служећи се естетиком неутрализације и контрасећањем као књижевним поступцима. У исходу, роман приказује залеђеност контра-слике, наткривене израелским наративом.